за браду и тад се видело, како је узбуђен, јер вазда је пипкао, намештао и размештао; прсти су му дрхтали. Гледао је преда се и тек на поновљену опомену Славкину узе столицу и седе.

Славка је врло добро приметила ову промену. Па кад оста и даље ћутећи, она га ослови:

— Ви сте невесели, господине Лазо?.

— Ја — ја — никако.

— Тако ћутите, а то није ваш обичај.

— Па изговорио сам све, што сам знао.

— Та ви сте ћутећи и дошли. Где сте се то могли изговорити?

— Нисам нигде свраћао.

— Онда успут, у мислима?

— То сте погодили.

— Е нисам знала до сад, да и ви трошите речи у мислима, додаде гласом таким, који очекује противна одговора.

— Ал’ ипак ћете ми дати, госпођице, за право. Кад човек у себи говори, може