Шта баш мисли и ради чега рече ове речи, то Лази није било лако погодити. Међу тим она уста и оде да спреми оне србијанске беспослице, што се зову слатко и кафа.

— Бога ми то не ће бити одма, мисли се Лаза.

А кад се Славка врати, он беше устао и одаше по соби горе доле као од дуга времена. Славка га понуди да седне, ал он оста стојећи; чињаше се да не чује. По глави му се почеле обртати немирне мисли, у срцу је био узбуђен, те није могао седети. Кад би погледао Славку, било му је, као да је све дивоте на свету угледао. Осећаше што још никад у животу није осећао. Нешто га је подишло у прсима, те му се чини, као да има на срцу какав терет, тежак али пријатан. Да му је ко узео руку у том часу, могао би са свим јасно осетити, како је уздрхтана. Час по машао се десном руком