слика лепоте била је у том положају. Једна ружа беше сав накит у тим плетеницама, па и она не беше ни бела ни црвена, него румена, исто као боја лица.

Све је то Лаза уочио; Славка му се учини лепша него икад, много лепша него све њене другарице, које је он познавао. То га забуни тако, да он, стари благоглаголиви каваљер готово без и једне речи уђе у собу и посади се на столицу. Прошло је неколико тренутака, док се сетио да запита за мајку Славкину, па онда и за остало друштво. Речи му беху усиљене, а кад Славка спомену Ленкино име, а њему таван облак прелете преко лица, но Славка није то приметила. Најпосле ће Лаза рећи:

— Па и ви ћете сигурно тамо?

— Могла бих.

— Онда ћу вас ја отпратити.

— Само одма не.