Није помишљао на то, да је он сам то изазвао, за то му се учини све још чудније. Било је баш у недељу, после ручка, кад му се ове мисли почеше потпуније везивати једна за другу. Много што шта приметио је на Славци, што му даје повода, да јој се приближи. Истина, није био сигуран, да је погодио, одкуда је све то, а можда није ни смео, али му се слутило, да ће све сазнати, чинило му се, као да је пред неком завесом, коју му ваља само подићи, па да се читав нов, и примављив свет отвори пред њиме.

Мислећи тако пушио је полако цигару. Кафа му се на столу давно већ оладила, и кад је се сетио није ни ваљала више. Устаде и пође.

Није се много премишљао куда ће. Упутио се Славкиној кући. Она се десила сама код куће и није била вољна да иде код судијиних кћери на посело, ма да је већ два пут звата. Тамо се нешто