Само га по каткад узнемире ти снови тиме, што су много лепши од јаве. Он је у сну некако много разговорнији, госпођице га љубазније дочекују. Деси се тамо по нешто, што на јави никако није смео покушати. Кад би се сутра дан сетио тих снова, он их је силимице избијао из памети, исто онако као кад би какав тежак терет са леђа збацивао. Али те мисли беху све тако враголасте, тако примамљиве, да су се наочице противиле његовој зловољи и све му више досађивале. Онда би он побегао од куће и потражио друштва и забаве, где се то махом као у магли изгубило.

После ових посета Лаза се сети Славке, па готово прекореваше себе, што је постао толико једностран и што се ограничио само на кућу господина Јелића. Сећаше се свега што се збило, кад је прошли пут био код те девојке и њено понашање учини му се необично.