III

После кратког времена походио Лаза господина Јелића судију. Обе сестре дочекале су га што може бити љубазније. Ленка, као да му се надала, обукла најлепшу хаљину, а поред тога била је весела и расположена ваздан тога дана. Непрестано је певала, док је Велица седела мирно у другој соби и читала „Велимира и Босиљку“ и толико се умешала у њихова „прикљученија", да је редовно плакала, кад год је Босиљка или ма ко други плакао, редовно се љутила на сваку недаћу, проклињала Турке и душмане и т. д. и т. д. Трагови од тога могли су се јасно и сад видети, особито на очима јој се познавале скоро обрисане сузе, а у говору је била расејана и збуњена. Господин Јелић, стар човек затекао се код куће. Он би радо понудио Лазу на партију санса или шаха, јер га те две