се њоме неколико пути о длан, па јој онда стаде кидати листиће и на под бацати. Сад се сети, како је Лаза ћутао, кад јој је дао тај цвет, како му није било право, што га је искала; ма да је она имала права на то, јер је и сам Лаза до данас свакад таке дарове нарочито за њу спремао. Могаше се видети, како бива све срдитија мислећи о томе. Можда долази то и отуда, што је баш сад стала према огледалу и себе тамо уочила; можда се је и преко воље уверила, да је и данас она била најлепша међу другарицама као и до данас. И заиста тешко да се је преварила у томе, јер се мало која дура може поносити лепотама што су код ње. Коса јој дуга и црна као ноћ, очи такође црне, живе и сјајне, као две најлепше звезде у ноћи. Чудновате су те њене очи. Потсећају много на кршевите горе, над којима густи облаци сунце заклоне, те их заогрну