Славка је остала расејана и забуњена. Све јој се игре и шале данашње живо понављале у памети. Обузеле је мисли далеке и дугачке. Помешало се у то сећање нешто необично, пријатно и тако немирно, да ју је пратило на сваком кораку. Чаровита нека клица залегла јој се у грудима и она је осећа тамо, како јој пушта жилице у срце, и то јој осећање беше слатко и драго. Зове ли се та клица само радост или срећа, или нешто ново: љубав, она није питала. Она јој се приви уз биће и упи у душу и чињаше јој се, да би јој и душа потекла за том клицом, кад би је ко покушао истргнути одатле. Слатке беху речи Лазине, осмејци жива слика његове душе, погледи његови продрли јој до дна груди — Он често долази амо и вазда показује, да је срећан кад је с њом у друштву, вазда је добре воље и љубазан на спрам ње, вазда осмешљив, разговоран и добродушан. А одкуд то