да не мисли о томе, хтела би да чита неке стихове, које нађе на једном столу забачене, али бадава; Веца окренула говор са Мицом о неким баловима, али јој сваки час излази пред очи сестра као супарница, све игра са њеним драганом. Мица ћути и мери ове срећне девојчице, које ће све проћи боље од ње, па преко воље одговара Велици на питања. Али није за њу то највећа невоља. Могла је она лако и не мислити, о томе, али тај сувишни смеј њезиних другарица, а још више она дворба Лазина, коју је он свима подједнако указивао, њу је мучила. Много пути је пре тога имала прилике да мисли и да верује, да тај лепореки и вицкасти господин највише мари за њом, а сад навалице не ће ни да је погледа онако, како гледа другарице њене, а нарочито Славку. Она поче мислити сад на другу руку о томе његовом кикотању и блебетању. Учини јој се на