не романа. Сигурно каква виђена и стасита Фигура, која ће бити кадра да врти око себе сву памет што се скрива у лепим главицама ових младих девојака, чије ће очи за собом водити њихове очи, чије ће речи оне за њим повторавати, куд он, пође, за њим ићи: једном речи, који осваја на јагму најскупоценије ствари овог света, ерца девојачка.

Али ће се читаоци уверити боље из приповетке, у чему је Лаза снажан и силовит, и колико ће оправдати њихова очекивања. За сад се може казати само, да није лепши ни од једне од ових девојака, шта више, да није леп колико ни једна од њих. Омален човек, за чудо окретан, лак ча речи; очи су му црне као угљен и сјајне као распаљен угљен, непрестано су живе, играју, што но реч, као на тигању. Непрестано је осмешљив; нема часа, кад му се на лицу не види осмејак и све што осећа, свако расположење унутрашље најбоље казује тим осмејком.