„Два — осам — четрнаест — осамнаест... седамдесет — нула — остаје ми седам; седам и и два девет — једанаест — дванаест... триест и четири — остаје ми три; три — четири — пет — шест — десет... сума: једна хиљада четрдесет форинти и тридесет крајцара.“

Чекмеџијић се чеше по глави, па се опет мисли.

— Добио сам хиљаду форинти, а потрошио сам хиљаду четрдесет форинти и тридесет крајцара — дакле, нисам ништа добио, још сам жену купио за четрдесет форинти и тридесет крајцара у шајну! 3богом памети!

Он оде у собу жени са озбиљним лицем, па ништа не говори, него је тек погледа, па опет свој посао настави. Али Чекмеџијић опет није штетовао што се оженио; јер уколико се већма у просидбама истрошио, утолико сад више ради и штеди, па је већ сада у селу О. први грк.