— Молим вас, а шта је са хиљаду форинти? Ја вам искрено кажем да без тога венчати се нећу; пре ћу од свега одустати!

— О, заборавили смо, одма’ ћете и’ добити.

Гледићка отрчи мужу и јави му. Овај одмах дође Чекмеџијићу, па га зове у једну собицу насамо, да му написати квиту да је примио, те Чекмеџијић прими новце. Одмах је Љуба почео лакше дисати.

Док се он за новце бринуо и намиривао, донде је око невесте била Сока. Сока је приметила, кад је невеста рукавице навлачила, да она има дугачке нокте. Марта је то као из моде пустила. Сока је зовну настрану.

— Ако бога знате, отсеците те нокте, јер то Љуба страшно мрзи; ако примети, може и одустати!

— Е, драге воље, отсећи ћу.

И тако скрију се и отсеку нокте, те с тим је уклоњена била и последња препона која је могла женидбу покварити.

Оду у цркву. По часа — па је свему крај. Чекмеџијић је, најзад, ожењен.

Сватова је било сијасет. Два дана се јело, пило, певало.

Чекмеџијић, који се за време својих толико просидба никад честито напити није смео, сад се охрабри и страшно се оклопави. Чика-Гавра је његовом примеру следовао. Трећи дан Чекмеџијић са младом и великим мамурлуком дође у О., на радост своје матере, која већ није ни веровала да ће се њен Љуба икад оженити. Тако је Љуба циљ свој постигао: није се оженио са мање од хиљаде.