— Изволите, ми смо готови.

— Дакле, јесте л’ задовољни?

— Јесмо.

— Дакле, да буде данас прстен?

— Нека буде.

— А венчање?

— Ја мислим, може бити до четири недеље, — рече чика-Гавра.

— Ја држим да је то врло рано, јер премда наша Марта има већ доста спремљено, ал’ сам рада да још приправимо. Зато нека буде шесте недеље.

— Право имате, — упадне Љуба, који се радовао да му Марта што више донесе.

— Е, сад изволите мало проћи, а ми ћемо донде све спремити, па и попи јавити.

Мушки оду, а женске се спремају за прстен. Дође и прстену време. Чекмеџијић је имао код себе и прстен, и три дуката, и све што треба, јер је све то са собом носио још од оног доба кад је код Сириџића фрајла-Савку гледао. Чекмеџијић дарива Марту и, после великог весеља, са чика-Гавром отпутује, а до шест недеља ће доћи да се венча.

X

Чекмеџијић и чика-Гавра стигну кући. Чекмеџијић броји дане; све се боји, све мисли да ће му и то когод покварити. Али неће му то више нико покварити; јер нико се тој женидби не радује као госпођа Гледићка, што ће Марту с врата