— Па, видите, још штогод да вам кажем. Наша Марта је тако васпитана да може целу кућу сама водити, а покрај тога, што се њеног разговора тиче, може међу најизображеније пристати. Њу су многи просили, и богословци, и какви нотароши из околине, па није хтела поћи. Ви ћете срећни с њом бити.

— Молим вас, доста ми је; ја ћу је за вашу љубав узети; ал’ и то исповедам да новци буду пре венчања готови.

— Новци су већ готови.

— Е, сад, ако изволите, а ви ’одите са мном да им јавимо.

Оду у собу где су Гледић и чика-Гавра.

— Ми смо већ свршили, — рече Гледићка радосно.

— Хвала богу! Браво! — повичу Гледић и чика-Гавра.

Сад дозову и Марту, па је питају хоће ли за Чекмеџијића поћи, да каже искрено.

Она каже да хоће, а и Чекмеџијић то исто каже.

— Дакле, ако неће противно бити, а оно да буде одма' данас прстен, — рече Гледић.

— Може бити, само молим, рад сам и ја са Љубом једну реч насамо прословити.

— С драге воље.

Сви оду у другу собу, само остану Чекмеџијић и чика-Гавра. Љуба каже чика-Гаври да је задовољан. Приповеди му све, па напослетку и то дода да му се већ досадило друге партије тражити.

И чика-Гавра на све пристане, те зове остале унутра.