Љуба се буди, тре очи.

— Ала ми је тешко устати! Како сам се одучио од раног устајања, и то све откако сам се дао на женидбу! Пре тога сваки дан већ у четири сата сам отварао дућан, а сад ваљда већ има и осам!

— Тако ће што и бити. Дед’ устај!

Љуба устаје.

— Већ ми се досадио тај битанглук. Гледајмо да што пре свршимо, ако има што бити. А ако не буде, идем кући, па ил’ се нећу женити, ил’ се до по године нећу маћи од куће.

— А како ти се допало синоћ то вино? Је л’ да је добро?

— Та добро је било и вино и јело, а и оне саме; само већ да што свршимо.

— Па ћемо пробати!

— Ви, како устанете, најпре се разговарајте с њим насамо, па ако устреба, а ви ме зовите; ја ћу донде овде остати.

Чика-Гавра изиђе. Гледић је већ у авлији, прегледа економију. Сада се по авлији њих двоје шетају и разговарају, а све о Љуби и Марти. Гледићка и Марта већ су сасвим обучене. Гледићка зове Марту у трећу собу да се с њом разговара.

— Шта мислиш, Марта, како ти се допада Чекмеџијић? Кажи право, имаш ли вољу за њега?

— Онако, види се добар момак, искрен. Није баш од најновијег света, ал’, опет, види се да је отворен. Управо да кажем да никакву љубав' спрам њега не осећам, али мислим моћи ће се трпети.