женске да вечеру приправљају. Међутим се људи разговарају и пију. Каткад се Гледић са чика-Гавром заговори, а Чекмеџијић се донде мисли како му се девојка допада. Није ружна, узеће је ако му је даду и ако добије новаца поред ње. И Чекмеџијић, мало помало, већма пристаје уз обојицу, па с њима пије. Види Гледићу из очију да ни најмање не замера, ма колико пио. На такав начин до вечере сви троје прилично се одобровоље.

Ево и вечере. Јела — не могу боља бити! И Марта и Гледићка трудиле су се да све што боље зготове. А и вино је особито. Дође и до певања. Гледићка врло лепо пева, па с тим људе тек већма узбуђује. Чика-Гавра не може више да одоле.

— Та нема вам пара, госпођо! Хајд’ што сте лепи, ал’ кад певате — е, онда ми све срце игра!

— То ми је баш мило кад могу своје миле госте веселити.

Кад је Чекмеџијић видео како је добра госпођа, почне и сам из срца певати, као да је код куће. Гледићка га хвали како лепо пева, а он да искочи из коже од радости.

Тако после поноћи устану. Гледић не пушта их никуд, ту ће преноћити. Чекмеџијић и чика-Гавра нису се ништа разговарали пре спавања, но одмах су легли. Вино је било јако, а на путу мало иструцкани, па једва чекају да спавају. — Ујутру први устане чика-Гавра, па буди Чекмеџијића.

— Море, Љубо, устај! Знаш, да не кажу: „Гле младожење, па како доцне устаје!“