— Е, сад да видимо! Ми се већ знамо, а ово је Љуба Чекмеџијић, трговац, гвожђар, и има две куће у О.

— Драго ми је особито.

И Гледић се већ вратио.

— А, драги Гавро, откуд ви? Драго ми је!

Љубе се, а Чекмеџијић се клања.

— Ово је мој рођак, Љуба Чекмеџијић, трговац у О. .

— Драго ми је.

— Сад ти, Стево, забављај госте, а ја идем. Опростите!

— О, молимо!

Гледићка је изишла напоље и наредила да се фришко вино донесе. Дотле се и Марта обукла. Гледићка дође к њој, па и сама хаљину облачи, јер је имала само кућевну одећу.

— Марта, да знаш да су ово просиоци.

— И ја би' рекла, јер су тако улицкани.

— Ђаво, браца Гавра! Давно већ говори да ће ти младожењу довести.

Обадве, лепо обучене, иду у кујну. Онде је већ вино на служавнику приправљено. Марта иде напред, носи вино, а Гледићка јој отвара врата. Гледићка седне близу чика-Гавре, а фрајла Марта између ње и Чекмеџијића.

— Какав је био пут, није се прашило?

— Добар је, још нема много прашине.

— Хајд' да се куцнемо!

Гледић на једну страну разговара се са чика-Гавром, а Чекмеџијић са Гледићком и фрајла-Мартом отворио диван на другу страну. Гледићка свуд око баца и на обе се стране у разговор меша. Донекле се тако разговарају, онда устану