Уђу у кућу. Никога нема. Куцну на собна врата, нико се не одзива. Чика-Гавра отвори врата да види има ли кога у соби. Марта ђипи са канабета.

— Добро јутро, фрајлице! — поздрави Чекмеџијић. Било је после подне, и Чекмеџијић доиста није хтео тим фрајлицу да осрамоти, но видели смо га да је мало збуњен; тако исто кад је дошао до собних врата, чистио је ђонове, премда ни најмање блата није било. Како је фрајла Марта са канабета ђипила, отрчи к вратима, па тек што је казала: „Молим, изволите се мало претрпети“, истрчи напоље. Срећа њена што су фиранге спуштене биле!

— Шта ћемо сад, чика-Гавро?

— Ништа. Ја сам са Гледићем познат. Колико сам пута ја код њега у гостима бивао. Почекаћемо. Девојка није била приправна, отишла је да се обуче.

— Али је овде мрак; хоћу ли дигнути фиранге? Неће ли и овде бити као и код фрајле Варваре?

— Овде је сасвим друго, видећеш; ал’ фиранге не дирај, јер ће казати да ниси васпитан.

Ту уђе госпођа Гледићка.

— Опростите што сте нас овако нашли. Ноћас смо имале доста посла, па легле да се мало одморимо.

— То смо ми онда рђаво дошли.

— Боже сачувај! Изволите само сести. Мој Стева неће се дуго бавити, мало је ишетао, али сам га већ звати дала. Но, откуд за нас та срећа? — Молим, само да фиранге дигнем.