ће у још важнијем послу доћи, па оде и однесе Чекмеџијићу глас. Чекмеџијић неће да чека, него хита у Ш.

— Дакле, и овде ништа!

— Та ко би се тако везао? Баба може још и дваест година живети, па да оседим као њи’ов слуга и да ми деле крајцару! Познајем ја таке старе јединице; те знају на памуку крв сисати. Кад неће као што ја хоћу, нећу никако.

— Ништа, добра ће она бити за чика-Гавру. Ако ми не испадне за руком код Макре, а оно фрајла Варвара не сме фалити.

Тако се на путу разговарају, час о старој фрајли, час опет о фрајли Гледићевој, коју Чекмеџијић још никад није видео.

Да видимо како стоје ствари у Гледићевој кући. Господин Стева Гледић човек је око педесет година, но још угледан. Прошао је и он, као и многи, кроз разне незгоде живота; имао је имања, па је пропао, па се опоравио, и сад га у околини држе за доста имућна човека. Гостољубив је био и пријатељи његови радо су му кућу посећивали. На лицу би му читао доброту, и доиста био је добар, али опет више је добар изгледао него што је био. Гдекоји су га за врло безазлена држали, али, управо, био је препреден. Где му је од користи, показивао се да је простране руке, али је у срцу циција прве класе.

Госпођа Евица Гледићка има око триест пет година; прилична је, особито удесно се зна облачити. Памети је оштре, језика углађена, кад говори, мислиш мед јој из уста тече; али, у срцу јој лежи сама пакост и сујета. Неко је казао да је човеку језик дат да њиме мисли сакрије своје.