жени. Као ђенерал био би и од четрдесет година млад момак, али за Љубу је и двадесет девет доста; за таковог паорског момка ниједна сељанка, девојка, не би пошла. Још једну годину, па је и за трговачког момка матор; већ је ту грчко мајоренство.

Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени. У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео. Могао је узети сироте, које су око на њега бациле, али немају пребијене паре. Које су иоле што имале, очеви ни да се даду осолити за Љубу.

— Шта ће ми тај бекрија и карташ! — говорили су девојачки очеви о њему.

Али, ипак Љуба, мада је какву наклоност према каквој девојци осећао, кад је дошло до решења, искрено јој је исповедао да је без новаца узети не може. Он се сам себи зарекао да нити хоће, нити може без новаца се женити. Кад би му његов пријатељ, месни учитељ, против тога што приметио, рекао би му Љуба:

— Код нас је љубав и женидба трговачка; ми без новаца не можемо никуд.

Љуба је знао да за њега у месту нема изгледа, али зато није изгубио надежду. „Док је момака, биће девојака, ако не овде, оно на страни!“ — била му је лозинка.

III

У селу X. млада дућанџиница изгледа на дућанским вратима. На крају сокака јако је запрашено. Иду нека кола арњевима покривена. Кочијаш