— Послали ме да вас питам могу ли доћи да виде врајлу.

— Могу одмах, ал’, опет, нек изволе за по сата доћи, док се мало приправи. А теби ево мало ракије, па ако добро испадне, добићеш чизме.

— Ал’ је ово добра ракија! Дакле, сад збогом! ’Вала! Дабогда срећно!

Мати уђе у собу.

— Девојко, приправи се, долази младожења, до по сата ће овде бити.

— Ју, мамице, зашто нисте казали до једног сата! Шта мислите, док мало образ уредим и друге хаљине навучем!

Фрајла Варвара се на врат на нос приправља. Оде у другу собу, свуче се, па на огледалу образ дотерује; затим обуче другу хаљину, метне ланац на врат, бразлетне, прстење, па онда оде у велику собу и стане сасвим обучена пред огледало. Ту намешта уста. Сад их мало јаче скупи, сад опет попусти, па се мало смеши, а очима изврће да поглед угоди. Напослетку се сасвим намести, па устима ни да макне. Мати спусти фиранге, да, бајаги, сунце не упире.

Чекмеџијић и чика-Гавра већ долазе. Чекмеџијић каже чика-Гаври, ако овде ништа не буде, да одмах у Ш. иду. Куцају на врата. Уђу.

— Ми смо тако слободни — опростите — ово је мој рођак Љуба Чекмеџијић, трговац и гвожђар; мене већ познајете.

— Драго нам је.

Кад је фрајла Варвара казала: „Драго нам је“, устима готово ни помакнула није, боји се да јој се зуби не виде, јер су врло рђави.