— Не браним. Дакле, хајд’мо! Али да идемо једним путем на оба места.

— Наравно.

— И то нека ми буде последњи пут. Ако се сад овом приликом не оженим, ил’ се нећу више женити, ил’ ћу узети какву стару удовицу ма од педесет година, само ако је богата, јер ми већ, верујте, чика-Гавро, те просидбе досадише. Дакле, спремимо се.

Оставимо их нека путују.

Фрајла Варвара размеће карте, хоће л’ какав младожења доћи. Гледа у карте. Карта помишљеника, младожења — тиквени долњак, лежи у среди; над главом његовом је црвена дама — фрајла Варвара; одмах до црвене даме црвен кец, а до тиквеног долњака црвена десетка; то значи: младожења долази у кућу да види фрајлу, а новаца или доноси или иште. Варвара мисли да је свакојако добро, јер ако донесе, биће више; ако иште, има доста мираза.

Већ три пута размеће карте, али опази кроз пенџер два страна на колима. Фрајли Варвари поче срце куцати. Спреми карте и гледа кроз пенџер: хоће ли скоро изићи из бирцауза где су сврнули. Један прост момак иде из бирцауза управо Калајићкиној кући. Мати је баш у кујни.

— Добардан, госпођо!

— Бог ти добро дао! Које нам добро носиш?

— Та, добро вам носим, вајн ђувегију са проводаџијом. Припремите ми алвалук, ако буде што.

— А какав је то ђувегија?

— Вајн; могао би врајли син бити. Знам да се она неће кајати, а ни он, јер блага имате доста.

— А откуд ти тај глас?