Чекмеџијић се није хтео задржавати, но љутит се врати кући.

Ружичић је свуда приповедао шта се догодило са Чекмеџијићем. Јулка чује да се Чекмеџијић са Ружичићем у В. састао и да су један другом њена писма показивали. Плаче, тужи се матери. Госпођа Перса Першуновићева не седи далеко, па све дочује шта се ради између фрајла-Јулке Чекмеџијића. Оде госпођи Нерићки да Љуби намести кревет. Оговори га да је он покудио Ружичићу фрајлу Јулку и да је свуда оговара. Госпођа Нерићка је била мало оштроконђа, па је врло грубо писмо Чекмеџијићу писала, у ком му отказује свако познанство. Чекмеџијић, истина, није смео то писмо ником показивати, него га је свега поцепао; али, већ је и онако сасвим спрам фрајла Јулке охладнео те се опет за другу справљао. Њега су, истина, узели били на миндрос, ал’ и фрајла остаде у поштеној платки.

IX

Љуба се опет са чика-Гавром договара куда ће сада. Већ му се досадило толико путовање, па нигде ништа.

— Шта ћемо сад, чика-Гавро?

— Тражимо опет ’дегод.

— Ал’ сам већ свуд на глас изишао. Не би л’ боље било да идемо куд даље, где ме не познају?

— Па куда?

— Да идемо у Србију, у Београд?

— Па шта, у Београду да се жениш?