— Мани се тога, Љубо; сад ти мени кажи како сам се ја онде владао?

— Добро; ви сте онде добро познати.

— Јесам ли имао мало више у глави?

— Јесте, ал’ се није баш јако познавало.

— А Макри нисам се ништа замерио?

— Ни најмање; све се церекала кад сте јој шапутали.

— Та знам, мора она мене радо имати, кад ме је још девојком добро гледала! Мора она још моја бити!

— О том, чика-Гавро, немојте рачун водити; она се с вама само титра.

— Није баш ни тако! Знам ја њу; ђаво је она; само се чини тако, да ме лакше улови. Та, можеш мислити, кад ти већ казати морам, кад ме је девојком волела како не би као удовица?

— То је давно било; уз то, нисте је узели што је сирота била; сад је богата, сад она друге тражи. Видим ја!

— Остави ти то мени, стари сам ја врабац! Само то хоћу да знам — дакле, није се на мени јако познавало?

— Онако — како да вам кажем — уполак сте били.

— Ал’ сам се паметно разговарао?

— Смешно; али нисте џандрљиви били.

— Све ће добро бити.

— Стигоше већ у О. Љуба каже чика-Гаври да ником ништа не говори, да се што не прочује. — Чекмеџијић ради свој посао по обичају.

После месец дана пуче глас да ће на пролеће бити прстен фрајле Јулке са нотарошем Ружичићем. Љуба се том јако зачуди. Јулка и њена