— Та већ то је најмање. Кад би ти она жена била, морала би; ја би’ њој већ фантазију истерао.

— А ако, опет не би хтела, а она би се развенчала, па би пропало и моје и њено. Нећу — нећу!

— Па добро, нико те не сили; ал’ тек ниси се кајао што си дошао; бар си се са нобл фрајлом забављао.

— Шта ми је до тога! Волео би’ да није тако нобл и високорођена. Кад би’ имао тако учену жену, ја би’ мислио да имам фишкала за жену. Ја не знам зашто дају сиромашне девојке у инштитут. Онде се науче баронском животу, па кад дођу кући а оне се збуне, не знају живети као што се код куће живи. Барони не долазе да их узму, јер барони и баронски мираз траже, а не неколико хиљада шајна. Такова треба да има толико да сама од свога новца слугу, коње и каруце држати може. Е сад, кад је барон неће, како ће је газда човек узети, кад цео њен мираз за две године на њу потроши. А кад нестане, а онда — дед’ развенчај се! Зато се слабо и удаје таква фрајла, јер нема за њу младожење. Богат и велики господин неће њу, а она опет неће малог. Ја кад би’ имао кћер, васпитао би’ је по свом реду, да може и за мањег човека поћи.

— Ал’ кажу да се у инштитуту тако изуче да после никад пропасти не може. Кад су, изучене, у нужди могу и учитељке бити.

— Све је то лепо. Евала учитељкама! Ал’ васпитати се баронски па спасти на учитељку! Да сам женска, волео би’ да су ме за занатлијиницу васпитали.