— Шта ћеш му, кад си му се допала. Видиш, онај други трговац опет мене проси.

— И то је масивер керл. Је л’ те, мутер, неће више доћи?

— Па нека дођу. Како су дошли, тако ће и отићи!

— Ја идем на лустрајз, ако они дођу.

Тако су се госпођа Макра и фрајла Паулина разговарале, и у том су се сложиле да се не удају за чика-Гавру и Чекмеџијића.

Чика-Гавра и Чекмеџијић путују. Чика-Гавра је имао нешто мало у глави, али се нешто мало на колима испавао, па је опет као и пре.

— Шта је Љубо, јеси л’ се ти испавао?

— Нисам могао од мисли заспати.

— А јесам ли ја дуго спавао?

— Тако један сат.

— Па кажи ми како ти се тамо код те удовице допада?

— Никако! Кад сам био с њом у сали, наједанпут је ђипила као помамна, и више је нисам видео.

— Дакле, нема ништа?

— Ни разговора.

— А зашто?

— Прво, ја њу нећу, а друго, она мене неће; а и није за мене; њој да је какав барон. Шта мислите, чика-Гавро, баш да пође за мене, шта би’ ја с њом радио? Где би’ клавир и та канабета пометао? Па ко би тој моде настачио? Ваљда са они’ њени’ осам хиљада шајна? Шта је то? Па неће ништа да ради; руке су јој бледе као у мртваца; а чуо сам да се такове саме ни очешљати не знају, него и за то плаћају. Па онда, та не би хтела за тезгом стајати!