за вишим чим тежио него за бакалством. Ово му никад не гине, ма му се све жице покидале.
Љуба би рад у нечем већем срећу да покуша. Поред мало новаца, мало посла, а много среће — то се њему у глави врзло. Житарска трговина, то је добра трговина. Не једанпут је сневао како му грдне болозанке житом напуњене по Дунаву плове; но на јави је увек штетовао, јер није имао новаца у храну да уложи. Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати. Од имања материног све се више и више ронило.
Љуба је у свом месту врло добро живео. Сви су га држали да је „хирош“. Стаса је био од средњега виши, састава темељног, образа белог, косе смеђе, шаке мало подебље, жив, окретан, досетљив, једном речи, могао се узети за идеал трговачког калфе у малој вароши.
Љуба је свуд у друштво пристао. Радо се веселио при доброј чашици винца, а рђави људи говорили су да је пијаница, премда се то сасвим никада засведочити не би могло. Но, што му је пред светом шкодило, то је карта. Холбер и макао биле су његове најмилије забаве; особито је радо играо фарбл, понајвише са „шантлам“. И сам Љуба признавао је ту своју слабост, али опет није се могао уздржати, па ма колико да су говорили да је карташ.
Овако прођоше Љуби две три године дана; али пролази и кредит и имање. Сад си га претставите као млада или стара младића од двадесет и девет година, јер као такав спрема се за женидбу. Двадесет и девет година! То је доиста време за трговачког момка у малој варошици да се
