— Хајд’мо!

— Хајд’мо!

Чекмеџијић је особито наваљивао, па мора и чика-Гавра. Сви се дигоше. Најпре оде Пинтерић и Чарукџић, почем се са чика-Гавром и Љубом опростише. Сад се опет Љуба и чика-Гавра праштају. Питају за фрајлу, но она не може доћи. Каже слушкиња да јој је зло, лежи.

Лепо се опростише и одоше. После по сата је Чекмеџијић са чика-Гавром на путу.

Госпођа Макра задовољна је била са друштвом; бар се насмејала, узела је чика-Гавру на миндрос. Оде Паулини да види шта ради. Паулина лежи на дивану.

— Шта ти је, Паулина?

— Имала сам мале кренфне.

— Ал’ сад ти је добро?

— Сад ми је лакше; само што се кренкујем.

Такав мизерабл човек па мене критизира! Ко је тај Хекмешич, је л’ те мутер?

— Он је трговчић из О.

— Мутер, па то је крајзлер!

— Та бакал; па има нешто гвожђарнице.

— Ал’ је то унгебилдет човек! Па кад говори, све дува. А зашто је дошао?

— Дошао је да те проси.

— Ах, унфершемт! Ја за крајзлера да пођем! Кад сам била у Бечу код мадам, па кад идем на променаду, а мене барони са лорњет гледају; а кад се са мадам разговарају, они кажу: Тоз ис а хибше грихин! А тај крајзлер имао кураж са мном се разговарати? Да сам знала, не би’ му на фортепијано свирала!