Чика-Гавра је све то шапћући говорио. Његова компанија је међутим пила и певала.

— Дакле, да вам кажем?

— Можете.

— Ја сам дошао да вас просим.

— То је лепо.

— Дакле, хоћете ли поћи за мене?

— Нећу.

— Ал’ зашто?

— Нећу да се удајем.

— Дакле, дајете ми кошар?

— Кад нећу да се удајем, то није за вас кошар.

— Ал’ ми дајте бар најмање надежде.

— Какве надежде?

— Да се још промислите, па онда да ми јавите.

— Добро, само ми дајте дугачак термин на промишљање.

— Месец дана.

— То је мало — годину дана!

— Е, та ви се само шалите са мном!

Госпођа Макра се смеје. Чекмеџијићу дуго је било време. Није му било ни до пића, ни до чика-Гавриних ђаволија. Видео је да овде нема ништа, па није рад да губи време. Наједанпут прекине чика-Гаврин разговор.

— Хајдмо, чика-Гавро, време је већ!

— Та чекај још мало.

— Задоцнићемо се. Ја морам ићи, имам слабог момка у дућану, а муштерија много, — рече Чарукџић.

— Идем и ја. Чивутин ми обрекао да ће у ово доба доћи да купује вино.