— Шта ми је до вас, ви сте ожењени!

— Ја немам жене. Видите, госпођа Макра мене воли, — упадне чика-Гавра.

— Та, већ знамо како те воли кад је казала да се не би на таковим маторим ждрепцима возила! — рече Пинтерић.

Док је Пинтерић ово говорио, чика-Гавра је устао са своје столице, па га је отерао са његова места да може поред госпође Макре сести.

— Иди, торњај се одавде, ти и онако госпођу Макру сваки дан видиш, ал’ ја ретко. Зажелео сам се видети је.

Кад је чика-Гавра Пинтерића истиснуо, сео је врло близу до госпође Макре, тако да се столица о столицу почела чешати. Чика-Гавра је и онако био румен у образу, а сад, после ручка, био је сасвим црвен, а очи му се светле. Госпођа Макра гледа га па се подмукло смеши, а чика-Гавра глади бркове, па све изврће очи на њу. Започне јој курисати:

— Ал’ сте још и сад лепи, госпођа-Макро!

— Молим вас!

— Више вредите него ма каква девојка!

— Немојте ми баш тако ласкати!

— Верујте ми, штогод говорим, из срца говорим. Ви ми лежите на срцу — баш ми лежите на срцу, као какав шаранчић, па се по њему, праћкате, зато ми срце нема мира.

— Ха, ха!

— Немојте се смејати! Ја искрено мислим. Зато би’ молио да дођете са мном у другу собу; имам се с вама нешто важно разговарати.

— Можете и овде све казати.

— Нећу да ови чују.