се довуче до сале где је фрајла Паулина баш седела код једног стола, па је извадила нека писма, премеће их и чита. Чекмеџијић види нека писма, све сам фини и лепо изрецкан папир, па се приближи и узме у руке једно.

— Шта је то, фрајлице? Како су лепа писма — ваљда су љубавна?

— Дајте таки натраг писмо! То је белајдигунг да ви моје писмо дирате!

— Опростите, нисам хтео читати, но само да видим какав је то леп папир; на њему су лепи голубићи намалани!

— То не сме нико видити!

Сад и Чекмеџијић седне, па фрајлицу због писма задиркује. Видило јој се из очију да се Паулина једи, и само најмање што још да каже Чекмеџијић, одмах ће зло бити. Чекмеџијић је имао подуже ноге, и премда је даље од фрајле седео, није могао опасност даље избећи. Да пружи ногу — ал’ некако случајно, његове чизме врх додирне фрајли од ноге мали прст, баш где је жуљ имала. Фрајлица ђипи и изиђе напоље. Чекмеџијић остане сам. Чуди се, диви се, не зна шта је фрајлици да га тако остави. Уђе у другу собу сав снужден. Госпођа Макра пита га зашто се са фрајлом не забавља. Чекмеџијић јој каже да је фрајла побегла из собе, а не зна зашто. Госпођа Макра изиђе напоље да потражи Паулину. Нађе је у кујни уплакану.

— Шта је теби, Паулина?

— Е, шта ми је, да знате шта ми је!

— Та говори, шта ти је?

— Тај господар — како се зове — Хекмешич — тако је импертинент био, да је седео близу