— Е, добро, ми ћемо говорити; а хоћете л’ ви одговарати?

— Но, то би још био резон кад госту не иб’ одговарала!

— Молим вас, фрајлице, јесте ли ви већ путешествија правили?

— Нисам.

— Па добро, где сте научили немачки и француски, и клавир, јер чика-Гавра каже да знате и француски.

— Научила сам у Бечу, кад сам била четири године у инштитуту.

— Е, па то сте ви опет далеко путовали. Шта мислите, где је Беч одавде! Ја још нисам био даље од Пеште.

— Ах, Беч, — то се не зове путешествије. Путешествије је кад се иде нах Париз, нах Лондон, као што је наша мадам гувернант правила — то је!

— А јесте л’ били кадгод у Београду?

— Нисам.

— А у Шапцу?

— Ни тамо; то је све ин Сербијен; ин Туркај, је л’ те?

— Јесте; ал’ не Тиркај, но у Србији.

— Ја то не могу да тако говорим — срр — брр — то је тако барбариш!

Па ви не бисте волели те вароши и земље видети?

— Аја! Тамо је све тиркиш.

— Та и наши дедови су оданде дошли!

— И они су били тиркиш, а ми смо сад гебилдет.

— А, молим вас, какви су ти Бечлије?