Ту им пресеку разговор, зову их на ручак. Ручак је весело и у шали пролазио. Сви се шале, само фрајла укрућена седи, па се тек подмукло потсмешкује.

Због те њене крутости често је госпођа Макра корила, али то се фрајле не хвата. Она зна да јој је покојни муж госпође Макре у тестаменту осам хиљада оставио, па јој ни бриге. Но, и госпођа Макра рада би да остане сама у кући, па би је желела удати, но ипак за добру партију.

Вино је било врло добро. Све се нуткају, па пију. Чика-Гавра је седео преко од госпође Макре. Њему се очи мало засветлиле, често глади бркове и гледа на госпођу Макру. Она њега задрикује, он опет њу.

— Ал’ је здрава ова наша госпођа Макра, — рече Гавра.

— Мислим, — дода Пинтерић.

— Све ти нешто зазубице расту за госпођом Макром, но немој, брате, очемерићеш се, — рече Чарукџић.

— Па шта би нам фалило! Оваки пар људи као што бисмо ми били, ја и госпођа Макра! Је л’те, госпођо Макро?

— Та да, само да смо обоје за једно петнаест година млађи.

—А шта нам фали? Ви изгледате као бубрег, а ја као какав младић.

— Баш као младић!

— Па добро, мада нисам као младић, ал’ оно бар као ваш пар изгледам.

— Ту имате право.