неку фантазију свирати. Чарукџићу фантазија уши вређа, па кад је био крај, рече старијима да иду у другу собу.

— Та шта ћемо ми матори овде? Оставимо младеж нек се забавља, а ми хајд’мо онамо; је л’те, госпођо Макро?

— Та и боље је за вас ликер него клавир. Хајдете!

— Баш добро, — дода тихо чика-Гавра.

Сам остаде Љуба са фрајлом.

— Сад ћу вам што из „Профете“ свирати, да видим како ће вам се то допасти, — рече она и поче свирати.

Паулина свира, а Љуби је мука. Волео би се онако с њом разговарати. Срећа што је фрајла скоро довршила, јер је већ Љуба хтео да моли да даље не свира.

— Но, како вам се то допало?

— Мало боље него пређашње, ал’ опет не сасвим.

— Сад ћу вам српски свирати.

— Е, да видим!

— Шта хоћете?

— Коло!

— Дакле, коло.

— Видите да знате!

Сад поче она коло свирати, али тако збуњено, пребрзо и шепртљаво да Љуба уста криви, не допада му се. Она то примећује, па хотимице све горе и горе свира, а сама у себи смех загушује.

— Но, како вам се то допада?

— Врло брзо свирате.