свет проћи. Служио је и такве грке који су по трипут банкротирали, који се на вашару под својом фирмом показати нису смели, али опет ни сто адвоката с њима накрај не би изишли. Код ових је Љуба до неке рафинерије трговачке дошао. Ишао је често по вашарима. Ту је искусио сву романтику трговачког живота. Зима, врућина, жеђ — ништа то њега није женирало; не једанпут је на вашару бивакирао и на влажном времену под колима спавао. Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чекмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што то купити. Вреди ли риф чоје седам форинти, он га прода лепим речима по десет, па још колико остане с рифа на прстима!

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити. Он је хтео још науке у свету да профитира. Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу“ у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које време као калфа у Шапцу и у Београду провести.

Врати се кући.

II

Љуба је код куће време добро проводио. У матере је остало нешто имања, да ће се ваљда с њим што чинити. Љуба, ако и није у свему не знам до каквог савршенства дотерао, ипак је много знао, више него ма који грк у његовом месту. Зато се и титрао са судбом својом. Он је