— Ах, мутер, без нота не знам; онда сам свирала поред слушкиње, она је лепо певала, а ја сам акомпањирала.

— Па тако исто и сад ради.

— Ах, мутер, сад слушкињу да овамо зовемо да акомпањира! Како би то било, кад је масна! Онда је то било само „пер шпас“.

— Ал’, молим вас, фрајлице, кажете л’ у клавиру компањирати или компонирати?

— Ах, композицион — то је сасвим друго, то је музикалише дихтунг — тако нас је клавир-мајстер учио; а акомпањирен, то је кад један другоме у музици или певању — како се каже — помаже.

— Ја сам мислио да компаније само у трговаца и солдата има, ал’ никад нисам знао да и музика компањисту потребује. Из тога се види да без трговине нема нигде ништа. Но, молим вас, фрајлице, ви баш не знате ил’ нећете да свирате српски?

— Верујте ми, ауф мајне ере, да не знам; јер нема нота, а нисам никад од каквог кинстлера чула српски свирати.

— А зар нисте чули Корнелија Станковића како српски свира?

— Нисам, онда сам још била у инштитуту.

— А ја сам га чуо. Да видите како је то лепо — сто пута лепше него та фантазија.

— Знате, сваки има свој гешмак.

Дођу још два госта, добри пријатељи чика-Гавре; господар Пинтерић и господар Чарукџић, све сами весељаци. Госпођа Макра дала им је на знање да је ту чика-Гавра, па је и ручак јачи приправила. Сад и они седну, а фрајла опет поче