— Е, та ви сте увек здрав човек били, само немојте се толико хвалити, јер ако вас чују, могу вас урећи.

— Ала сте баш ђаво, госпођа-Макро! Морате да ме пецнете. Но, сад ’одите мало на страну да вам нешто шушнем, док није фрајла Паулина дошла.

Сад чика-Гавра ухвати за руку госпођу Макру, па је води до других врата; нешто јој шапуће, да Чекмеџијић не чује.

— Но, како вам се допада мој Љуба?

— Фајн — здрав момак!

На то отворе се врата, фрајла-Паулина носи на тацни ликер, бадем и суво грожђе, па метне на сто и сипа.

— Заповедајте.

Пију ликер.

— Ал’ је ово добар ликер, — рече чика-Гавра.

— Ово је најфинији онајзликер, — примети Љуба.

— Да ли је — прочитај!

— Нећу, не треба. Знам сваки ликер, само кад ми до носа дође!

Опет окрену други разговор, кад наједанпут фрајла отвори једна врата и нуди их да уђу у другу собу. Сви уђу. Кад је Љуба видео шта има ту, језа га чисто напада од погледа на многе лепе ствари. Ту је диван од кадиве црвене, па какво огледало, па дугачке фиранге, па сат што свира!

— Је л’ ово штафирунг фрајла-Паулине, госпођо Макро?

— Тако ће нешто бити!