Госпођа Макра и Паулина седе у соби и разговарају се. Слушкињин мали синчић од пет година игра се у соби и час по провлачи се испод стола.

— Видиш, Паулина, дете се провлачи испод астала — добићемо госте.

— Мени опет десно око игра, плакаћу.

Тек што Паулина последњу реч испусти, а неко на врата куца.

— Херајн!

Врата се отворе. Напред чика-Гавра, а за њиме Чекмеџијић.

— Госпођа-Макро, јесте л’ ради гостију! Ево мој сродник, Љубомир Чекмеџијић, трговац и гвожђар из О.

— Чула сам за њега, драго ми је, — рече госпођа Макра.

И фрајла-Паулина господски комплименат начини.

— Изволите сести.

Гости седну. Госпођа Макра нешто Паулини намигне, те она изиђе.

— Па, како сте, госпођа-Макро? Ал’ вас давно нисам видео! Видим, хвала богу, сваки дан сте све лепша и лепша — изгледате као лубеница.

— И вама ништа не фали; изгледате као ’раст, па какав сте у образу леп и румен!

— Ви ђаволите! Хтели сте, ваљда, казати да изгледам као слепачка тиква, кад се смешите. Но, ништа, волим и тако да изгледам: хвала богу, здрав сам, не бих се још мењао ма с каквим момком!