Љуба се смеје, мати се смеши.

— Дакле, обећање стоји?

— Стоји.

Тако се још мало поразговарају, па онда Љуба да напослетку и реч да ће до пролећа чекати. Сад Љуба устане и замоли матер да му дозволи у башту да види шта фрајла ради. Мати му дозволи. Љуба оде у башту и све фрајли по реду исповеди. Јулка се радује што је све по њеном плану испало. Мало после обоје оду у собу. Ту се још с матером о ситнијим стварима поразговарају. Напослетку Љуба устане па каже да мора одлазити, јер нема газде код куће, па трговина одмах слабије иде. Оне га из политике задржавају, а он из политике неће да остане. Опрости се и оде.

Када Чекмеџијић кући дође, поче размишљати да ли да дочека пролеће, или још да покуша, ма у пост, ’дегод срећу. Он је мислио да ће Јулка, ако може бити, добра бити за њега и у пролеће, а међутим, потајно може и на другом месту срећу покушати.

Шушнуо му је чика-Гавра да у вароши М. живи једна удовица, зјело богата, а држи под своје једну девојку, коју је дала лепо васпитати, и даће је за трговца. Даје поред ње осам хиљада шајна. И, доиста, госпођа Макра Мрачевићка у М. богата је, а фрајла Паулина доноси мираз од осам хиљада. Љуба је контен, и готов је онамо са чика-Гавром.

— Дакле, хајдмо, чика-Гавро!

— Хајдмо!

— Али рад сам да нико не зна куда идемо. Знате, чика-Гавро, да идемо онако — како кажу,