Нећете се кајати ако и он своје саизвољење да.

— Ал’ ако он не усхте?

— Што ја хоћу, то хоће и он; ал’ опет да не рекне да смо без његова знања ствар свршили. Расрдио би се.

— Е добро, а ви му изволите казати.

— Хоћу на сваки начин. Само није сад код куће, отишао је у Пешту на вашар.

— Па кад ће то бити?

— Само мало стрпљења имајте. Он ће доћи до осам дана, па за то кратко време и онако не можемо одма’ целу ствар свршити.

— Дакле, шта да радимо?

— Да почекамо до пролећа.

— Ал’ ако ја, госпођо мамице, до пролећа вољу изгубим?

— Но, то би лепо било! То онда ни сад вољу немате!

— Сад имам врло велику, ал’ до пролећа не знам како ће бити.

— Пролеће није далеко. Ако сте шармантан човек, дајте ми реч да ћете до пролећа чекати.

— Обећавам вам, али реч задати не могу.

— Та, кад обећавате, то је толико као да сте реч задали!

— Није баш тако. Кад човек што обећа, још није обавезан; али кад зада реч, онда је обавезан.

— Ала сте ђаво!

— Много сам света прошао.

— Обећање испунити, то је поштење. Ја вас држим за поштена човека, па кад сте обећали, знам да ћете и испунити.

— Ала сте ме ухватили, не могу с речма куда.