— Изволите сести.

— Хвала.

— Ви сте већ готово на нас заборавили били.

— Знате, ја сам човек који се не намеће; где ме радо примају, тамо идем.

— Ја мислим да сте ви у нашој кући увек радо примљени.

— Сад видим.

— Мислим да се нећете кајати што сте к нама дошли.

— Тако би’ и сам желео.

Сад мало заћуте. Љуба чека да мати што почне, а мати чека да он започне. Гледа једно у друго. Љуба се боји да се не забуни, а ако и даље буде ћутао, па започне.

— Молим покорно, да ли се може коснути ваше красне кћери лик срца мога?

— Молим вас, не разумем вас начисто. Изволите мало простије говорити.

— Би л’ бисте вољу имали вашу кћер за мене дати — то хоћу да кажем.

— Сад разумем. — Зашто не? Као што примећавам, она није вама ненаклоњена, а и ја немам против тога ништа. Само, знате, форме ради, морам још и мог девера запитати.

— А зашто да га питате, кад ви ’оћете?

— Знате, он је богат, а нема деце, па ће временом моја деца све његово наследити.

— Ја сам задовољан и са тим што сад фрајла има.

— Ви сте још млад, па се сад свачим задовољавате, само кад вам се девојка допада. Ал’ кад будете старији, онда ћете се другачије разговарати.