— За вашу љубав ’оћу, премда ми је тешко, јер ја никакву госпођу осим моје матере у руку пољубио нисам.

— То је лепо од вас! Сад видим да имате наклоност према мени.

— Још како! Ал’ не би л’ добро било да идем већ да запросим?

— Можете.

— Па ’ајд’мо — изволите.

— О, молићу, идите ви сами. Како би’ ја онамо сад могла ићи?

— А зашто не?

— Зато јер би се застидети могла.

— Како се ја застидети нећу?

— Код вас је друго, ви сте мушко.

— Е добро, дакле. Ја сад идем. Где ћемо се после састати?

— У башти.

— Збогом и донде!

— Збогом, само паметно!

— Тако ћу ја лепо казати да ћете се зачудити.

Љуба оде к матери. Фрајла се шета по башти. Она је све то фино уплела. Договорила се с матером да му је мати не обрече одмах, но да му само надежду да, јер како се мало провуче удадба, нотарош још може времена добити да се попокаје. Мати је по вољи кћериној радила. А да све то лакше произвести може, уклонила је за овај пар Јоцу и Милку од куће.

Љуба уђе у собу; мати је сама.

— Слуга сам покорни.

Љуба матер у руку пољуби. Тако је цмокнуо, да се и сама мати заруменила.