чуће Ружичић па ће се покајати и узети је, а Љуба ће остати у платки. Шта јој је онда до њега! Ако ли је Ружичић и онда не усхте, онда ће упркос за Љубу поћи.

Љуба се са фрајла-Јулком у башти шеће. Већ му је љубав на врх језика дошла. Дођу до врата; Љуба заустави фрајлу.

— Ал’, молим, станите само мало. Већ има сат један како хоћу нешто да вам рекнем, па опет нисам могао, канда ми неко језик завезао. Сад сам се мало раскуражио. Кажите, молим вас, хоћете ли ви за мене поћи?

— Искрено вам кажем: хоћу; ал’ од матере морате ме просити, јер без ње не може ништа бити.

— А хоће ли она?

— Још није ништа говорила о томе, ал’ мислим, кад ја хоћу, да хоће и она.

— Па то би’ вас могао одма’ запросити, сад је и онако сама у соби.

— Можете, ал’ како ћете почети?

— По обичају. Казаћу: Молим покорно, мени би на срцу лежало, и желео би’ кад бисте ми вашу фрајлицу кћер за супругу дали.

— То је лепо, ал’ опет није за почетак добро.

—Дакле, научите ме ви, какав почетак!

— Видите, управо да вам кажем, то је била од вас погрешка што одма’ у почетку нисте матер у руку љубили.

— То је истина да је од мене погрешка била, ал’ знате, ја немам обичај никога у руку љубити.

— Па зар ми нећете ту љубав учинити?