— Ал’, кажите ми право, зашто сте тако очи извраћали кад сте певали „Желиш ли бити моја“?

— Знате, то је било само из етикеције; знао сам да ће се то њој допасти, ал’ ја ту ништа немам.

— Дакле, накратко, ви нисте заљубљен, нити сте ради фрајла-Јулку узети?

— Нити сам заљубљен, нити сам је рад узети, јер ја већ имам моју заручницу, само што сад још неће отац да ми је да, али доћи ће време да ће је дати.

— Е, то сам хтео да докучим. Баш вам хвала. Хоћете ли ме примити отсада за вашег друга, па то другарство још данас поред чаше вина са „пер ту“ да инсталирамо?

— Мени ће мило бити, ма одма’.

Сад се помешају и други. Чика-Гавра је дотле Јоцу искушао. Дођу кући. Фрајле спремају ручак. Приспе и ручак. После ручка иду сви у шетњу у башту.

Љуба се једнако врзе око фрајле Јулке. Она му показује пријатно лице; види се да је рада допадати му се, да га није рада из шака испустити; ал’ тек каткад баца умиљат поглед и на Ружичића. Фрајла-Јулка прави букете, један да Ружичићу а други Љуби. Љуба би волео да Ружичићу није дала, ал’ опет стиша му се душа, само кад је и њему дала. Јер мисли: и мени је дала букет, и њему је дала; он њу неће, а ја хоћу; дакле, биће опет моја!

Врате се кући. Баш су се добро провеселили оно вече. Љуба је постао са Јоцом и Ружичићем „пер ту“. Сутрадан разиђу се. Љуба се срдачно од Јулке опростио.