Напослетку се склони па отпева „Збогом немарна душо“, не из срца, него као у пркос фрајла-Јулки.

После вечере се разиђу. Љуба и Гавра су у једној соби.

— Како ти се допада овде? — запита га чика-Гавра.

— Не знам још ни сам како. Девојке нису ружне, особито она Јулка; она је, може се рећи, баш лепа.

— А јеси л’ приметио како је гледао на Јулку тај Ружичић кад је певао?

— Јесам; ал’ јеси л’ видео како је она на њега гледала кад је певала? То ме највише мучи!

— Мени се чини да Ружичић Јулку воли.

— И мени се чини; само она њега да не воли!

Тако се разговарају док не заспу. Сутрадан иду мушки шетати се. Љуба иде са Ружичићем да га искуша. Већ су се прилично упознали.

— Кажите ми искрено, господине Ружичићу, што ћу вас питати.

— Драге воље.

— Да ли сте ви у фрајла-Јулку заљубљени?

Ружичић се смеје.

— Ал' кажите ми, молим вас. Можете о мом карактеру уверени бити да нећу ником казати.

— Кад је тако, казаћу вам искрено, ал’ и надам се да нећете ником казати. Јоца Нерић је мој добар друг. Поред њега сам се са његовим сестрама упознао. Само ћу вам толико казати да врло лако може бити, шта више и верујем да фрајла-Јулка има према мени наклоности, али, што се мене тиче, ту сам сасвим чист.