— Не брините се за то. Видите, моја Анка добиће још за мог живота две хиљаде шајна.

— То је лепо; а кад почиње тај живот?

— Видите, сад ћу вам дати седам стотина форинти шајна, а доцније друго.

— Не могу чекати.

— Дужни су ми, не могу да инкасирам.

— То је баш жалосно. Али ја нећу да добијем мање од хиљаде.

— Дакле, ви немате према мени поверења?

— Имам, ал’ што има бити, нек буде одма’ на пању.

— Е, кад је тако, ја сад идем, па ћу вам писати.

— Мило ће ми бити.

Белкић се није хтео дуже бавити, но се препоручи и оде. Љуба је био практичан човек, па је увидео да је са Белкићем сама шепртљарија. Само му је жао што ће на глас изићи да је Белкић зато дошао да га на теразије метне.

Љуба чује да и неки млад нотарош проси фрајла-Анку. Начује још да је тај нотарош издалека род госпођи Јелки Сириџићки. Сад је већ знао колико је сати. Зна да неће ништа бити од женидбе; већ му је госпођа Јелка побила цену. Белкић не пише ништа. Он се на Љубу мало разљутио, па сад, кад дође нов ђувегија, а Сириџићка Љубу оговара, неће Белкић ништа за Љубу да зна.

Шта ће сад Љуба? Да остане тако налако у платки? Не! Љуба мора своју част да спасе. Но, како? Као год што је Редић њему писао, тако ће исто Љуба Белкићу писати. Једно јутро добије Белкић писмо на пошти и чита га.