Сутрадан је недеља. Љуба чека код црквених врата кад женске излазе. Гледа, телбизи — и доиста једну је истелбизио. То је Анка Белкићева, трговачка кћи. Господар Белкић је честан трговац и грађанин; није сиромах, ал’ има много деце, па ипак ће дати што поред своје кћери.

Најпре отиде Парковић с чика-Гавром Белкићу. Разговарају се, питају да л’ је рад фрајла-Анку удати.

— Зашто не, — одговори им, — само нек се нађе какав честит младожења.

Зове их сутра на ручак, такођер и Чекмеџијића. Кад сутрадан тамо оду, Анка изнесе ракије и бадема и стидљиво комплименат начини.

— Драго ми је особито... Изволите се послужити...

— Ово је моја кћи, а ово су господари, — госпо’р Гавра Церић и госпо’р Љуба Чекмеџијић из О., — рече отац.

— Драго ми је особито.

— И нама особито.

— Изволите сести.

Сад се нуткају ракијом. Љуба је то једва дочекао, да мало добије куражи. Чика-Гаври није толико требало, јер је куражи имао и без тога. Госпођа мамица напољу кува ручак. Анка и друге ситније сестре помажу. Дође и време ручку. Сви се наместе.

Господар Белкић био је човек од старога шлога, али врло проницателан. Он мора Љубу још за ручком искушати да л’ је отворен. Разговара се, али са по ока мери Љубу. Љуба то примећује, па још већма пази да не куцне како флашом о чашу, или да чашу не препуни, или јелом