да постигне; тако исто и женска за љубав каткад и у мушке хаљине се мора облачити.

— Па то је абентајер?

— То је.

— Хвала лепо, ја га не потребујем.

— Ал’ тек је опет лепо читати.

— А јесте л’ читали Видаковићеве романе?

— Нисам, а и нећу, јер је то већ свака читала.

— Па каква сте ви онда Српкиња, фрајлице?

— Знате, ја сам Српкиња, ал’ нећу да сам проста, него гебилдет Српкиња.

— Дакле, ми смо прости увек, и такви ћемо и остати? Само да ми будете жена, каква бисте били Српкиња!

— Ала сте враг! Ви бисте ми запретили да не смем стране књиге читати!

— Могли бисте, ал’ најпре би морали српске књиге читати, и то само онда кад је кућеван посао у реду.

Тако се дуго још кошкају, Љуба о економији, а фрајла-Милева о амизант животу. — Љуба се препоручи, но обрече да ће до осам дана можда опет доћи, сад мора кући. Љуба оде у свој квартир, а мајка брже боље к њему на разговор. Љуба искрено исповеди да је девојка лепа и мираз да није рђав — није шала три хиљаде форинти сребра! — но само је зло то што је врло нобл за њега. Мајка држи за сигурно да ће бити шта, премда Милева мало навише тежи. — Љуба остаје при првом, то јест да сутра отпутује. Опрости се са мајком.

Љуба ноћу дуго није могао заспати; размишљао је. Преспавао је јутро. Премишљао је да