— Видите, фрајла-Милева, ја се с вама врло радо забављам.

— То ми је мило, а шта је томе узрок?

— Све што год је на вама. Није чудо што се зовете Милеуснић, јер тако миле усне нисам никад видио.

— Ви се само шалите!

— Ја се не шалим, нег' што мислим то и говорим. Па какве сте оштре памети! На свашта знате брзо да одговорите. Ја сам, истина, по свету прошао, ал’ ви опет више од мене знате; кад говорите, не могу да вам речи у’ватим репа ни главе, тако високо говорите.

— Ви сте велики ђаво, господар-Чекмеџијић!

— Ал’ ви још већи, фрајлице!

— Не би’ рекла!

— Шта? Ни ђаво не би с вама накрај изишао!

Тако су се љубазно донекле кошкали. Љуба је само из курмахераја речима забадао, но фрајла-Милева знала се вешто извући.

Љуба свршава визиту. Као среће ради, остави два талира и обећа да ће сутра опет доћи. Сутрадан ето Чекмеџијића већ у седам сати у посету. Милева још спава. Пробуде је. Љуба је нешто замишљен.

— Па шта, зар фрајла-Милева још спава?

— Знате, читала је ноћас много. Сирота, сад се начита, кад јој отац није код куће, јер се он једи на много читање, а овамо опет му се допада кад кажу да му је кћи васпитана, — рече мати.

— Господар отац, као што сам чуо, у Пешти је на вашару?

— Јест, и тек до пет дана ће доћи.

Ево и фрајла-Милеве, обучена што може бити.