— Да, када би ми њу питали! Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша.

— Одма’ иди по њу! — викне мати.

— Молим вас, маните се тог посла. Кад је она знала да ћу ја овамо доћи, па је' отишла у трешње, то је знак да нема васпитања; а треба да зна да сам ја честан човек, господар и трговац; па да се још презирати дам — не, то бити неће! Зато, збогом, нећу овде ни минут остати. Она нек за себе тражи, а ја ћу за себе. Док је момака, хвала богу, биће девојака!

Љуба ово љутито искаже, па га нико више задржати не може. Бадава је тутор говорио да он девојку не слуша, да је она проста, да слушати мора, а Љуба ће је научити, — Љуба неће ништа да зна. Он такву неваспитану девојку, вели, не може узети. Дигну се и оду.

Добро је учинио Љуба што је отишао, јер Татијана, како је кући дошла, ни осолити се не да. Каже, пре би у бунар скочила него што би за ћифту пошла.

Сад Љуба хоће Милеву Милеуснићеву да проси. Чика-Гавра остаје код куће, а са Љубом иде у Б. његове матере маћеха, која је тетка Милевиној матери. Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве. Љуба се преобуче у бирцаузу, па иде у визиту. Допадне му се Милева. Лепо је била обучена и уштиркана. Носила је рајфрок — онда се тек започео кринолин, и само чека на прву господу која ће га носити па ће Милева одмах кринолин купити. Љуба као да се помамио тако курове прави фрајла-Милеви. Милева све успија.